По чувеној
причи
Са далеког
севера
Ловци на
вукове
Бодеж са
две оштрице
Умоче у
свежу крв
Балчак
пободу у лед
И оставе у
снежној пустињи.
Гладан вук
Осети крв
надалеко
Поготову
на чистом оштром ваздуху
Под
високим мразним звездама
И брзо
пронађе крваву удицу.
Облизујући
смрзнуту сукрвицу
Пореже
језичину
И своју
топлу крв
Лапће с
хладног сечива.
И не уме
да стане
Док се не
скљока
Надут од
сопствене крви.
Кад су
такви вукови
Који се
најтеже лове
Какви ли
су тек људи
Па и
читави народи
А поготову
наш
Који се
властите крви
Не може
надостити
И пре ће
нестати
Него се
опсетити
Да ће
крвав бодеж
Остати
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас.
1989.
Balkanski narod, to jest, moj Srpski, krvlju podiže mnoge spomenike, od svoje i svoga... a sve zarad tuđeg dobra... a bice toga još, bice dok ima...
ОдговориИзбриши