Кадићи и Петровићи

Кадићи и Петровићи
 

Ви знате ону причу

О Кадићима и Петровићима,

Која се још прича,

А почела је пре онога дана

Кад је Тодор Кадић

Убио књаза Данила Петровића.  

Данила званог Војводич српској земљи,

Што је увео арач на вериге,

Голе крше и празне куће,

И закон —

Да прави може платити за кривога.  

Што је упутио посланицу Брђанима:

"И немојте да блејите,

Јер ако вам тамо дођем,

Нећу оставити ни камен на камену." 

Што никог није оставио

Да га није потегао за нос,

А ноћу се облачио у прње

И ишао кроз народ

Да види воле ли Господара.  

Што је хтео да се прогласи за Цара

Док је чуо да цареви не просе.  

Зека Малог — који је владао очима

У које нико није смио погледати

И веровао да нема те руке

Која би се смела подићи на њега.  

Можда је и Тодор сачекао вече

Да би се од тих очију заклонио,

Али га не би по ноћи познао

Да му нису у мраку сјактале

Док му их је оловом загасио. 

Суђен на смрт и обешен ван града

 (Док је војска клечала уоколо) ,

Тодор се исповедао идући вешалима

Како му је књаз у кућу послао доушника,

А потом — за реч из љуте главе истрчалу,

Иза плота поставио крвника.  

А кад му је из Црне Горе измакао

По туђинству га кроз Турску и Ћесарску

Вребао дугачком пушком Петровића,

Најпосле му и сестру срамотио

И удату је за другог преудаво.  

И да му је мило што је очи заклопио

Тек кад је чуо ко га је убио.  

Али Петровић се не може заменити Кадићем,

Камоли Данило Први — Тодором,

Па су сви Кадићи стављени на добош,

Зазиђивани у куће и паљени ђутуре,

Да им се утре име и успе вода на ватру,

Да служе за страх и уклин народу.  

Са књазом је у црно омастио капу

Вас Црногорац и Брђанин,

Није се певало, ни пуцало, ни гуслало,

Сем кад би смакли некога Кадића.  

Тако се деведесет и два пути певало за годину,

Док се Кадића кандило утулило.

Боан Кадића постао је Боан,

Тамо где је била Прентина главица,

Никао је Даниловград.

Давно је било

Да се и заборавило.  

И кад је ту скоро, после сто година,

Вршен последњи попис постојбника,

Показа се како се прича завршила:  

Међу живима није било ниједног Петровића,

А више од свих било је Кадића.

Као травка упорница, у гроб прогледала,

Ишчивиљила да јој не потру почетак,

Као онај чија се свећа запалила сама,

А кожа са бубња понављала: жив сам!

Искрснуше испод многих презимена, капа и вера,  

Да објаве да нису нестали и да су Кадићи,

Јер да то не знају

Залуд би опстали.  

Иза сваког бегунца остане трудница,

А широки траг од оних који су затирани,

Истраживани и искорењивани,

Због свога имена и злочина рођења.  

Био је у праву онај који је пострадао

Верујући да му на правди Бога

Не може нико ништа.

Језик и оно што дише у језику

Старају се једино о њему.

Време ради само за ту истину

И још налази понекад понешто

Због чега сунце греје.