Ви знате
ону причу
О Кадићима
и Петровићима,
Која се
још прича,
А почела
је пре онога дана
Кад је
Тодор Кадић
Убио књаза
Данила Петровића.
Данила
званог Војводич српској земљи,
Што је
увео арач на вериге,
Голе крше
и празне куће,
И закон —
Да прави
може платити за кривога.
Што је
упутио посланицу Брђанима:
"И
немојте да блејите,
Јер ако
вам тамо дођем,
Нећу
оставити ни камен на камену."
Што никог
није оставио
Да га није
потегао за нос,
А ноћу се
облачио у прње
И ишао
кроз народ
Да види
воле ли Господара.
Што је
хтео да се прогласи за Цара
Док је чуо
да цареви не просе.
Зека Малог
— који је владао очима
У које
нико није смио погледати
И веровао
да нема те руке
Која би се
смела подићи на њега.
Можда је и
Тодор сачекао вече
Да би се
од тих очију заклонио,
Али га не
би по ноћи познао
Да му нису
у мраку сјактале
Док му их
је оловом загасио.
Суђен на
смрт и обешен ван града
(Док је војска клечала уоколо) ,
Тодор се
исповедао идући вешалима
Како му је
књаз у кућу послао доушника,
А потом —
за реч из љуте главе истрчалу,
Иза плота
поставио крвника.
А кад му
је из Црне Горе измакао
По
туђинству га кроз Турску и Ћесарску
Вребао
дугачком пушком Петровића,
Најпосле
му и сестру срамотио
И удату је
за другог преудаво.
И да му је
мило што је очи заклопио
Тек кад је
чуо ко га је убио.
Али
Петровић се не може заменити Кадићем,
Камоли
Данило Први — Тодором,
Па су сви
Кадићи стављени на добош,
Зазиђивани
у куће и паљени ђутуре,
Да им се
утре име и успе вода на ватру,
Да служе
за страх и уклин народу.
Са књазом
је у црно омастио капу
Вас
Црногорац и Брђанин,
Није се
певало, ни пуцало, ни гуслало,
Сем кад би
смакли некога Кадића.
Тако се
деведесет и два пути певало за годину,
Док се
Кадића кандило утулило.
Боан
Кадића постао је Боан,
Тамо где
је била Прентина главица,
Никао је
Даниловград.
Давно је
било
Да се и
заборавило.
И кад је
ту скоро, после сто година,
Вршен
последњи попис постојбника,
Показа се
како се прича завршила:
Међу
живима није било ниједног Петровића,
А више од
свих било је Кадића.
Као травка
упорница, у гроб прогледала,
Ишчивиљила
да јој не потру почетак,
Као онај
чија се свећа запалила сама,
А кожа са
бубња понављала: жив сам!
Искрснуше
испод многих презимена, капа и вера,
Да објаве
да нису нестали и да су Кадићи,
Јер да то
не знају
Залуд би
опстали.
Иза сваког
бегунца остане трудница,
А широки
траг од оних који су затирани,
Истраживани
и искорењивани,
Због свога
имена и злочина рођења.
Био је у
праву онај који је пострадао
Верујући
да му на правди Бога
Не може
нико ништа.
Језик и
оно што дише у језику
Старају се
једино о њему.
Време ради
само за ту истину
И још
налази понекад понешто
Због чега
сунце греје.
Нема коментара:
Постави коментар