четвртак, 13. фебруар 2014.

Писмо




Писмо

Једном познатом писцу недавно је у аутобусу градског саобраћајног предузећа украден новчаник. После неколико дана изненађени књижевник добио је писмо:

Кад сам вам расекао џеп и извукао новчаник, излетео сам на првој станици једва чекајући да га отворим. Кад сам отворио, нисам веровао својим очима! Зар сам се томе могао надати? Зар да ме тако намагарчи један велики човек кога сам толико ценио, и због кога сам пао на нижем течајном испиту?

Бедни фолиранту! Тужићу вас због лажног представљања!

Да је бар био висок датум па да некако разумем! Али држати главу као путир, изазивати општу пажњу и завист, а бити без динара у џепу – то је врхунски хохштаплерај! Одавно нисам имао у рукама рупу са толико буђи, паучине и мемле. Ви, јадниче, изгледа нисте имали ни аутобуску карту. Шверцовали сте се, и то ујутро, а увече сам вас гледао на телевизији! Чекао сам вас неколико дана на истој линији да вам оно ћубре бацим у лице, али се нисте појавили. Вероваатно очајавате у кући- немате друге панталоне. Кукате да сте покрадени. Пишете трагичне сонете. Прво сам био огорчен, мислио сам да се нећу уздржати да вас не ишамарам. Сад вас жалим. Дошло ми је  да вам пред први пошаљем неки динар. Да крадем један дан за вас. Интересује ме куда сте кренули без пребијене паре?!? У кафану, на утакмицу, у позориште, на ручак? Бедни чешаторе! Шта сте радили толике године? Због чега сте оседели? Само сам огадио руке. То не могу да разумем. Изгледа да више ништа и не радите. Или сте измислили посао који се не плаћа. Зар сте толика будала? Ако живите без динара, реците ми како, па нећу радити ни ја. То ми објасните или ми одговорите на питање: зашто не крадете?!? Убудуће да вас нисам видео у гужви! Будите фер према нама, џепарошима, и идите пешке. И ми морамо од нечега живети!




О правим и лажним интелектуалцима




О правим и лажним интелектуалцима

Иза великих прозора, као у излозима, седе и раде дипломирани интелектуалци. Упаковани у стаклену амбалажу, наслагани у вишеспратнице, зелени од неонског светла. Ту осам часова пишу, куцају, сабирају, одузимају, подижу телефонске слушалице, баратају формуларима, ваде и враћају картонске кутије, троше хартију, мастило, фасцикле, спајалице. То је крај једног дугог и тешког пута.
 Да би неко доспео у стаклени кавез, потребно је двадесет година подизања, васпитања, учења и рада. Биографија сваког од тих дипломираних интелектуалаца је ненаписани роман. На једном чиновнику више и високе стручне спреме ради стотине брижних људи: маме, тате, тетке, лекари, учитељи, професори, друштвени јавни радници, психолози, војска, радио и телевизија. Сви се труде да од бесловесног детета створе одговорног човека који ће већи део свог живота остављати картонске кутије на одређено место.
 Све је то наизглед просто. Али, да би неко преписивао акта, заводио бројеве, водио евиденцију - потребно је: осам разреда основне, четири средње и неколико година више школе.
Само се тако може доспети у стаклени излог у најстрожем центру. Само се тада може дати женидбени оглас: „Интелектуалац, средњих година, са добрим запослењем...“ Зато праве мајке успављују будуће чиновнике најлепшим бајкама. У њима нема шума, вукова, провалија и мрака. Све је у стаклу, у најнежнијим неонским нијансама. Свак има свој сто. Фиоке су пуне разнобојне хартије. На сваком столу је телефон, понегде и два. Ту је и машина за рачунање. У таквим просторијама често се врти и вентилатор. Деца упијају својим чулима сваку реч, сањају вишеспратнице и у њима своје гнездо. И заиста, онај ко слуша маму и тату после дуго година седне за свој сто у својој канцеларији и прихвати се своје држаље.
На циљ стижу само најупорнији. Сви други остају на пола пута. Уместо интелектуалци - постаће прецизни механичари, шофери, рудари, машиновође. Бавиће се тричаријама које зна сваки прецизни механичар, сваки шофер, сваки машиновођа. Ноћ ће их затицати у гаражама, на пустом друму, на отвореној прузи. Кајаће се, али касно. Тући ће своју децу наводећи свој пример. Мучиће се да им обезбеде било какву канцеларију и оловку.
Понегде ће прочитати неки чланак о укидању разлика измећу интелектуалног и физичког рада. Међутим, све је то јалово и бесмислено. Интелектуалци су само они са школом. Они имају црно на бело да су интелектуалци, да могу радити тако деликатне и поверљиве интелектуалне послове.
Возити локомотиву, то је само наоко тешко и одговорно. Али у локомотиви нема ни телефона, ни писаће машине, ни радног стола. Ту нема шта да се мисли. Напор је искључиво физички.
Бити шофер градског саобраћајног предузећа такође је тричарија у односу на одговорност да се индиго не окрене наопако. Шта шофер има да ради? Да случајно нешто не мисли док вози? Било би катастрофално да скрене на леву или десну страну, али није ваљда толико луд и глуп?!
Шта раде рудари? Ударају пијуцима по трошној стени. Пијуком можеш како хоћеш, а пером само прецизно и читко.
Тако смо, другови и другарице, сведоци једне тешке, мрачне, простачке, историјске, традиционалне заблуде о интелектуалном и физичком раду. Све је ово довде била шала. Збиља и истина нису шаљиве.
Прошло је више стотина година политичких и социјалних револуција, одржано милион ватрених говора, написано више милиона научних радова, одбрањено више хиљада докторских дисертација, а још нико није доказао малу и једноставну истину: да је машиновођа већи интелектуалац од писара, деловођа, манипуланата и секретара, да је возити аутобус далеко тежи, деликатнији, интелектуалнији напор него преписивати финансијска документа, да је прецизни механичар доктор интелигенције у односу на прецизног рачуновођу, да је квалификовани рудар оштра и префињена интелектуална квалификација, да је спајати швајс апаратом интелектуалнији подвиг него то исто учинити спајалицом! А шта да кажемо о земљорадницима, о њиховим тајнама, вештинама и чудотворним знањима?
Али овај напис нема других амбиција него да младим удавачама скрене пажњу на неке заблуде друштвеног рангирања.


О међувремену



О међувремену

Нaш нaциoнaлни хoби je бoрбa зa слoбoду. Сву стрaст зa слoбoдoм исцрпли смo у бoрби зa слoбoду.

Нe мoжe бити мнoгo дeмoкрaтиje, слoбoдe и прaвдe

Бoљe рaдити лoшe, a изjaшњaвaти сe прaвилнo, нeгo oбрнутo.

Сoпствeнo мишљeњe je увeк aвaнтурa, нeизвeснoст и ризик. Нaпoр кojи чeстo нe дoнoси плoдa.

Нeприjaтeљa кojи je jaвнo рeкao дa je рoдoљуб, тeшкo je oткрити.

Свeт сe нe држи нa истинaмa, нeгo нa зaблудaмa.

Никo никoм ниje ништa дoкaзao. Свaкo мoрa дa прeђe свoj пут и пoтрoши свojу мeру илузиja. Oнaj кo имa нajвeћe искуствo нe смe ништa учинити, нe мoжe ништa прeдузeти нити имa рaзлoгa дaтo чини.

Сaзнaњe дoлaзи тeк нa крajу и тaдa сe нe мoжe вишe ништa прeдузeти, сeм прoклињaњa судбинe, лaкoмислeнoсти, нaивнoсти.

Кaкo je кo успeo - тo нajбoљe знajу oни кojи нису успeли.

 Успeх je jeднa oд нajтeжих нeпрaвди прeмa другимa.

Стaлнo бистe сe бoрили, jeр мислитe дa ћeтe увeк пoбeђивaти. Нaвaдили стe сe нa пoбeдe. Дa пoмишљaтe нa пoрaз, били бистe питoмиjи.

Нaрoд je тoликo дугo биo лojaлaн дa му тo дaнaс уoпштe ниje тeшкo, тo му je пoстaлa прирoдa. Лojaлaн je спoнтaнo, нoншaлaнтнo.

Oни кoje цeниш нajвишe тe прeзиру, чим њих увaжaвaш, знajу дa нeмaш критeриjумa !

Стaрe нeпрaвдe сe испрaвљajу пoд нoвим тирaнимa. Тo je цeo прoгрeс. У имe будућнoсти je свe дoзвoљeнo учинити прoтив свoг врeмeнa.

Слoбoдa je прaвo чoвeкa дa грeши. Пojaвoм нeпoгрeшивих људи слoбoдa je пoстaлa излишнa.
Чим нe мислe, нe прeти им никaквa oпaснoст oд грeшaкa кoje oд пoстaнкa свeтa ниje избeгao никo кo je мислиo.
Срeћa je дoбити нeштo штo вaм ни пo jeднoj другoj oснoви нe припaдa.
Нajвeћa срeћa je увeк туђa.
Имa ли иjeднoг мaлoг нaрoдa чиja истoриja ниje вeликa ?
Бeз вeрe, живoт je чeкaњe смрти.
Нигдe чoвeк ниje тoликo мaли кao прeд њим и нигдe мaли људи нису вeћи нeгo изa шaлтeрa.
Писaњe je нaчин дa сe прикриje oнo штo ниje нaписaнo.
Jeси ли прaлa нoгe кaд си oвo мeсилa ?!
Пaмeт je уoбрaжeнa, oсeтљивa, нeрвoзнa, суjeтнa, пeдaнтнa, мрзoвoљнa, зajeдљивa. Глупoст je чистa, jeдинствeнa и прирoднa.
Зa мнoгe прoблeмe je jeдинo рeшeњe стaвити сe у пoлoжaj мajмунa и oдaтлe уживaти у хaрмoниjи и лoгици истoриje и свeтa.

Изглeдa дa смo нa Бaлкaн дoшли идући зa стoкoм. Мoрe нaс je спрeчилo дa oдeмo у Aфрику у кojу смo сe били зaпутили. 




среда, 12. фебруар 2014.

Два пријатеља



Два пријатеља


Два пријатеља што се сваког дана
Састају испред "Три листа дувана"

Целога живот досадног и дугог
Не виде нико једнога без другог.

Толико су они нераздвојни били
 Да су целоме свету дојадили.

Али једнога дана изненада
Они неће проћи кроз свој део града

На састанак што ће тога јутра бити
Први пут ће један од њих закаснити

И од тад милијарде дана и недеља
Неће се видети та два пријатеља.

Дуже од живота о мртва ће бити
Два најбоља друга као што смо ја и ти.