Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором

Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором

Кака Црна Гора, каки јади?!

Црна је Гора била, па је нема!

Црногорско га би, па прође!

Ко и све што пролази,

И њој га шорак донио!

Све у свој вакат, па и она!

Кад је себе то било?!

Постоје само планине —

У којима су некад живјели Црногорци!

А нијесу живјели но се рађали,

И то из камена!

А из камена се рађа —

Оно што је тврђе од њега!

Камен ти је љуцка колијевка,

А планина госпоцка столица!

Шта сад да се чини,

Кумим ти стопе кудијен идеш,

Кад ни планине више нијесу,

Ко што су некад биле,

Но се нешто смањиле и покуњиле!?

Доста им је и било да се роде,

А богату свијету није,

Но оће и да живи!

Ко, клети, имају и од чега и на чему,

Па им никад није доста,

А Црногорци немају,

Но иг јад јаду додаје,

А ко нема одшта да живи,

Тај једини зна шта је живот!

А нијесмо били сиромашни,

Душманин ни био сиромашан!

Сиромашни су ђе има богатајег!

Срамота је ође бити сиромашан!

Сиромашни су без мрси љуцке,

Без два прста носа,

Ође није било друге сиротиње,

Ни другога богаства!

Погинуо је ко рз изгуби,

То је једино и имо,

И мого изгубит,

Није му требало црње погибије!

А за ваган су се борили —

Они те су такве битке изгубили!

Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце!

Тек кад се у њиг преселе —

Живе ко прави љуђи!

Зато толико итају,

Да се у њиг склоне и спасе!

А живот је таман доста,

Свак ко је стиго да у боју погине!

Умире се да се пјесма роди,

А пјесми се лако родит није,

Кад се роди — више не умире!

Планине су расле с нашом погибијом,

Сад се не гине па се урастају!

А гинули смо и себе замијенили,

Мимо иједнога народа,

Свакоме је било жалије у добру,

Но нама у злу погинути!

А тамо ђе је славно погинути,

Ништа друго не може бит славније!

Коме слава и сабља приличе,

Богаства му друга не пристоје!

И не зна се како је ко живио,

Али се памти како је ко умро!

Никакога живота ође није било,

нити смо му давали да зине!

Све је могло бити и овако и онако,

Али изгинусмо ко што смо обећали!

Само смо у смрти били прави,

А у свему другоме невјешти!

Не бисмо се да побиједимо,

Него да што више изгинемо!

Умирати могу само живи,

А живјети могу само мртви!

Гробови су црногорске куће!

А шта се ово зове,

И на што ово наличе,

Нема веће жалости и несреће,

Но умријсти или погинути!?

Постали смо и ми ко и други,

Па имамо и од шта живјети,

И у што вјеровати,

А у вјеру и жртву за вјеру,

Вјерово је они што је моро,

Што није мого бират!

Други мисле да неће мријети,

Црногорци смрт праву бирају!

А ко Бога моли да не умре,

Најсрамнију смрт је изабрао!

Од болести ко мре, у постељи,

Није умро но жив иструнуо!

Црногорци пошље смрти труну,

Ако ишто од њиг преостане!

Црногорци су одвајали од другијег,

Док су одвајали —

Дотле су ваљали!

Како да ваљају,

И како да иг бидне,

Ако су сви једнаци?!

Нема више преше за Црном Гором,

Ни за њенијем бојевима,

Ове бојеве те се данас бију,

Могу и други бити и добити,

И то боље од Црногораца!

Били су најбољи док иг је било!

Били најбољи у најбоље вријеме!

Били најбољи какви су гој били!

Кад се знало ко је зашто?!

Било иг је кад је требало!

Имало иг је кад се гинуло,

Сад се не гине па иг нема!

А и шта ће кад се не гине?

Гинути се не може,

А живјети може без Црнргораца,

Ко што се и живи све у шеснаес!

Друго вријеме тражи друге вјештине,

А други су бољи у тијем својијем вјештинама,

А ђе су други бољи —

Ту није мјесто Црногорцима!

А да се и у тијем данашњијем извјештимо,

Па да биднемо таман ко и најбољи,

Не биг ти дао трању трањаву,

Ни за такве вјештине,

Ни за таке Црногорце!

Нема више такога боја,

Ни такога крвника,

Да би вријеђело бити Црногорац!

Зато иг и нема!

Не може једно без другога!?

Шта ће Црна Гора без себе саме?

Без битака нема ни јунака!

Без јунака нема ни пјесама!

Нит слободе има без душмана!

Нема љепше смрти но у боју!

Нема Црне Горе без Турака!

 (А нека иг врну — Па ће је јопет бити!)

Не могу Црногорци постојати —

У свакоме времену!

Били, па иг нема!

Таман нек иг нема!

Таман су учињели!

Што би од свега што је ваљало,

Једино било Црногораца?

Ко да само њиг нема?!

Било је и Бога,

Па веле више га нема!

А боље је и да га нема,

Но да није Бог!

Нема Бога чим нема Црногораца,

Не може ни Бог постојати сам!

А није га ни било што је њему мило,

Него да би љуђи били љуђи,

А њему је лакше да га нема!

Живио је свијет и без њиг,

Па ће и јопет,

Само у ове орлосједине,

Није нико сем њиг,

И неће више никад нико!

Било је како више неће бити!

Па иако неће,

Добро је што је било,

Код млогијег није ни било!

Чим је било тако како и би,

Онда боље није могло бити!

Е се пјесма не може дописат,

А камоли писат испочетка!

А виша је срећа што је била,

Но несрећа што је више нема!

Не брижимо шта је ш њоме било,

Но брижимо шта ће с нама бити!

Некад чапра црногорска,

Није ваљала нако за рашета!

А другијег је ваљала за мјешине,

Одржала би шпирит,

Па им ево ништа не смета,

Но ћетају ко благовијес!

Таде ни нијесу манисали,

Но не свак присвајо!

А и што је било није се даљило,

А сад још и придижу,

Изнаоде ко бојаџије!

Коре не да ништа не радимо

Ко да смо кад што радили?!

Све што се ође може радити,

То могу жене и ђеца!

Друкчија је наша доколица!

Да би Црна Гора била Црном Гором,

Ништа више њој није требало!

Да јој је требало,

Давно би узела,

Кад је била куветнија!

Она није могла бит боља,

Ни друкчија — нако црна!

Да је могла она би постала!

Оно чега нема — то је њено!

Немање је сво њено имање!

Рече ми један чоек

Рече ми један чоек

Рече ми један чоек

на једном месту,

код једног чоека,

једну ствар,

не могу ти рећи ђе, 

одма би се сетио који је.

Таман се дан од ноћи одвајао,

кад оно,

но је боље да не знамо ни ја ни ти за ово,

и ђе ти бијаг почео причат,

таман у цик зоре,

а зове неко по имену та и та,

дође ту и ту,

у томе у чему си,

те ја из онијег стопа,

ја с ове банде, он с оне,

ојд, ојд, ојд, бољ, бољ, бољ,

кад имам кога и виђет.

Само ја ово с тобом,

да остане међу нама,

кажем ти ко тебе,

ово ти причам с ову страну врата,

то знамо ја и ти и црна земља,

то није да речеш ко било и о чему било,

но заиста бираник између нас,

без омрази и икакве иле,

знаш га ти посигур.

Те ти он мене тупа и тупа,

да те страг увати,

да не вјерујеш ушима,

да се то може десити ономе чоеку,

није чоче — јес богоми, — ама велиш ли — велим,

све истинску истину, истинит чоек, није од онијег,

вишега чуда нијесам чуја у моје дневи.

А Бог ти један, зађосмо у дебели дан,

зађосмо у дуге и широке,

а оно се наоблачи, Бог нареди уљев кишани,

меће свећице, пукли Божје нерими,

суво ни под пазуо, све ћићера вода,

а мене кото на ватру, она узица бјељавине,

а оћу да чунем шта ће ми рећи,

те ја поитај, а он чеки чеки да завршим.

Све да ми је неко причо не би вјеровао,

тога кукања, у сну се снило,

те сави оне ђузине, па јопет награди,

Самосаздана руко Божја,

шапти, шапти, шапти,

а обрни се да ко не чуне,

таман ко ово ми,

није чоче — јес богоми — е видио — видио,

јес — нес, дана ми данашњег,

море ли то бит — море.

Те живни, живни, нећемо никад,

виђи ђе је сунце, заранци, омркосмо,

те та дан то ту оста,

земље ми у коју ћу,

причам ти ко да ћу сјутра да мрем,

ово без тебе данас нијесам никоме,

а не биг волео ни ти поселе,

ту није било никога до Бога,

под каул,

то ни земља не зна,

немој преко уста да грдан нијеси,

не губи души мјеста,

е сам ја чоек од својега посла,

људи су ме тако цијенили досад,

а тако мислим и посад,

док ми се не успе земља на образ,

оба ми свијета,

умрлога ми сата.

На јад ми дође дан

и ђе га сретог,

а кућеш мимо људе,

да ме пушка уби био би раетни,

то је било за невјеровати,

не могу ти рећи шта

одма би се сјетио,

то је он мене у повјерењу,

а мене је ко подкамен,

а то и у тебе гледам,

тишти ме на душу,

не могу ти рећи шта,

не чула ми се ријеч,

глуво било,

олакнуло ми је,

а знам нећеш никоме.

Куне се у једно дијете, у камен затуца, главе ми,

прс у грло, јес па јес, под гаранцију,

ако је он мене лаго ја полагујем,

а што би ме лаго — да излаже колач,

а не вјерујем богоми,

то је међу нама заиста ко најбољи,

не могу ти га казат,

одма би се сјетио,

знаш га ти, да га не иментујем,

но отвори оба, видиш која су времена.

Рече ми та чоек,

којега никад очима нијесам видио,

сад ме не запиткуј како то,

искочи абгара ко ђаво из торбе,

тукну ми на уво,

а не знам вљедомо,

ма немој — мој богоми — ама нека,

е кад је тако — вјеруј богоми,

тако ће и бити,

овијем ријечима засу,

помагај суде небески,

а како то — како им се траг утро.

Ријече ми под цијену живота,

ја никако да се алавертим да се то мозе десит,

вјеруј га — таман је тако,

није то из његове главе,

паде ћић на земљу,

својијем би прстом око избио,

а он удри, удри, Господу се поклањам,

све му задња прву притиска,

ко да му киша наоди из језика,

реко би чоек неће никад,

немој ово коме,

ни црној земљи,

но прс на уста,

е би се одма знало ко је реко,

ма шта велиш — велим богоми.

Тучисмо се таман ноње, ог јуначе,

е волиг би да нијесмо,

е може бит нешто па чудно на мене,

то се мене увијек шћело,

да ме снађу јади на правди Вишњега,

да се све излиже и истањи,

на куле на виле,

да се спузе ко лед између прста,

па да од тога не бидне ништа,

па ће бит да сам ја реко,

а ова година знаш каква је била,

ни суве, ни сирове, ни околиша,

куј би она пилеж, просула се фамељ,

десеторо онијег пижа,

једно другоме до ува,

но ријеч из уста ко камен из рука,

је ли — јес, није чоче — јес богоми,

нема се куј,

а у једну руку мило ми је те ми рече,

да то не чуг не биг прежалио,

не смијем ти рећи шта,

но се припази добро.

Немој да би ово коме за откуп живот,

ја ово тебе, а ти немој никоме,

то он не би другоме,

а мене је ко подкамен станац,

поврг свега јада још и то,

немој ме ништа питат,

казо биг ти да могу,

немој ово даљит,

то је чоек који зна сваке нити,

нијесам ти смио ни оволико,

ако јес — ако није.

Те ти он мене такву и такву ствар,

да ме не западне једне да изговорим,

колико изговори ли ти ође,

но не заборави на коју си,

медом ти се пресјекла,

душманин ти је не прекинуо,

тај језик у вилице не уводи,

а имо је и рашта, ноћи ми ноћашње,

ваљетно име Божје,

грану зора а он запарадио,

све из једног витиља,

а ја слуша, слуша, слуша,

овијег ми небеса, ауг, ауг.

Тако ни прође дан и ној, двије полуредице,

све од расвита до смировишта,

грану ли то зоре — ограну богоми,

не умјесмо се раздвојит,

таман ко ово ми,

не било примијењено,

но ја не мисљаг ни о чему но о своме јаду,

али кад навали причу и јаде заборавиг,

а поготову кад ми спомену за тога чоека,

то и то, ту и ту, на томе и томе мјесту,

а није ни до Бог,

а јес богоми,

а прекрсти се лијевом код десне,

може ли то бит — може богоми,

немо ме сад ништа припиткиват,

и да ти кажем нећеш ми вјеровати,

и мене да је неко други ваистину не биг,

то је остало ту и тутило,

и ту запечати,

земље ми у коју ћу,

оба ми свијета,

уморнога ми сата,

овога ми нимета,

живота ми свачијега,

но отвори четвере,

и пази,

не смијем ти рећи на што,

и немој,

не могу ти рећи шта,

но добро утуви и не изврзај из главе,

е ћеш свакога свога у црно завит,

свакога ко има исе у тебе,

немо ме ништа запиткиват,

нијесам ти смио ни волико.