Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором

Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором

Кака Црна Гора, каки јади?!

Црна је Гора била, па је нема!

Црногорско га би, па прође!

Ко и све што пролази,

И њој га шорак донио!

Све у свој вакат, па и она!

Кад је себе то било?!

Постоје само планине —

У којима су некад живјели Црногорци!

А нијесу живјели но се рађали,

И то из камена!

А из камена се рађа —

Оно што је тврђе од њега!

Камен ти је љуцка колијевка,

А планина госпоцка столица!

Шта сад да се чини,

Кумим ти стопе кудијен идеш,

Кад ни планине више нијесу,

Ко што су некад биле,

Но се нешто смањиле и покуњиле!?

Доста им је и било да се роде,

А богату свијету није,

Но оће и да живи!

Ко, клети, имају и од чега и на чему,

Па им никад није доста,

А Црногорци немају,

Но иг јад јаду додаје,

А ко нема одшта да живи,

Тај једини зна шта је живот!

А нијесмо били сиромашни,

Душманин ни био сиромашан!

Сиромашни су ђе има богатајег!

Срамота је ође бити сиромашан!

Сиромашни су без мрси љуцке,

Без два прста носа,

Ође није било друге сиротиње,

Ни другога богаства!

Погинуо је ко рз изгуби,

То је једино и имо,

И мого изгубит,

Није му требало црње погибије!

А за ваган су се борили —

Они те су такве битке изгубили!

Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце!

Тек кад се у њиг преселе —

Живе ко прави љуђи!

Зато толико итају,

Да се у њиг склоне и спасе!

А живот је таман доста,

Свак ко је стиго да у боју погине!

Умире се да се пјесма роди,

А пјесми се лако родит није,

Кад се роди — више не умире!

Планине су расле с нашом погибијом,

Сад се не гине па се урастају!

А гинули смо и себе замијенили,

Мимо иједнога народа,

Свакоме је било жалије у добру,

Но нама у злу погинути!

А тамо ђе је славно погинути,

Ништа друго не може бит славније!

Коме слава и сабља приличе,

Богаства му друга не пристоје!

И не зна се како је ко живио,

Али се памти како је ко умро!

Никакога живота ође није било,

нити смо му давали да зине!

Све је могло бити и овако и онако,

Али изгинусмо ко што смо обећали!

Само смо у смрти били прави,

А у свему другоме невјешти!

Не бисмо се да побиједимо,

Него да што више изгинемо!

Умирати могу само живи,

А живјети могу само мртви!

Гробови су црногорске куће!

А шта се ово зове,

И на што ово наличе,

Нема веће жалости и несреће,

Но умријсти или погинути!?

Постали смо и ми ко и други,

Па имамо и од шта живјети,

И у што вјеровати,

А у вјеру и жртву за вјеру,

Вјерово је они што је моро,

Што није мого бират!

Други мисле да неће мријети,

Црногорци смрт праву бирају!

А ко Бога моли да не умре,

Најсрамнију смрт је изабрао!

Од болести ко мре, у постељи,

Није умро но жив иструнуо!

Црногорци пошље смрти труну,

Ако ишто од њиг преостане!

Црногорци су одвајали од другијег,

Док су одвајали —

Дотле су ваљали!

Како да ваљају,

И како да иг бидне,

Ако су сви једнаци?!

Нема више преше за Црном Гором,

Ни за њенијем бојевима,

Ове бојеве те се данас бију,

Могу и други бити и добити,

И то боље од Црногораца!

Били су најбољи док иг је било!

Били најбољи у најбоље вријеме!

Били најбољи какви су гој били!

Кад се знало ко је зашто?!

Било иг је кад је требало!

Имало иг је кад се гинуло,

Сад се не гине па иг нема!

А и шта ће кад се не гине?

Гинути се не може,

А живјети може без Црнргораца,

Ко што се и живи све у шеснаес!

Друго вријеме тражи друге вјештине,

А други су бољи у тијем својијем вјештинама,

А ђе су други бољи —

Ту није мјесто Црногорцима!

А да се и у тијем данашњијем извјештимо,

Па да биднемо таман ко и најбољи,

Не биг ти дао трању трањаву,

Ни за такве вјештине,

Ни за таке Црногорце!

Нема више такога боја,

Ни такога крвника,

Да би вријеђело бити Црногорац!

Зато иг и нема!

Не може једно без другога!?

Шта ће Црна Гора без себе саме?

Без битака нема ни јунака!

Без јунака нема ни пјесама!

Нит слободе има без душмана!

Нема љепше смрти но у боју!

Нема Црне Горе без Турака!

 (А нека иг врну — Па ће је јопет бити!)

Не могу Црногорци постојати —

У свакоме времену!

Били, па иг нема!

Таман нек иг нема!

Таман су учињели!

Што би од свега што је ваљало,

Једино било Црногораца?

Ко да само њиг нема?!

Било је и Бога,

Па веле више га нема!

А боље је и да га нема,

Но да није Бог!

Нема Бога чим нема Црногораца,

Не може ни Бог постојати сам!

А није га ни било што је њему мило,

Него да би љуђи били љуђи,

А њему је лакше да га нема!

Живио је свијет и без њиг,

Па ће и јопет,

Само у ове орлосједине,

Није нико сем њиг,

И неће више никад нико!

Било је како више неће бити!

Па иако неће,

Добро је што је било,

Код млогијег није ни било!

Чим је било тако како и би,

Онда боље није могло бити!

Е се пјесма не може дописат,

А камоли писат испочетка!

А виша је срећа што је била,

Но несрећа што је више нема!

Не брижимо шта је ш њоме било,

Но брижимо шта ће с нама бити!

Некад чапра црногорска,

Није ваљала нако за рашета!

А другијег је ваљала за мјешине,

Одржала би шпирит,

Па им ево ништа не смета,

Но ћетају ко благовијес!

Таде ни нијесу манисали,

Но не свак присвајо!

А и што је било није се даљило,

А сад још и придижу,

Изнаоде ко бојаџије!

Коре не да ништа не радимо

Ко да смо кад што радили?!

Све што се ође може радити,

То могу жене и ђеца!

Друкчија је наша доколица!

Да би Црна Гора била Црном Гором,

Ништа више њој није требало!

Да јој је требало,

Давно би узела,

Кад је била куветнија!

Она није могла бит боља,

Ни друкчија — нако црна!

Да је могла она би постала!

Оно чега нема — то је њено!

Немање је сво њено имање!