Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића

Плач Живојина Кира Радовића из Бјелопавлића

Како сам

Никако

Обруках се ко нико мој

Сви моји одоше у Хаг

А мене оставише сама

... У селу са женама

И кад год се спомене Хаг

А спомињу га чешће но Тита

Оне ме испод ока погледују

Чујеш ли ђе су ти другови

А ђе си ти омрчениче

Смејуље ми се из очију

Мисле да их не видим

Што те не апсе

Ако си невин

Што ти не суде

Ако си Србин

Што не одеш добровољно

Ако си петља

Што се не убијеш

Ко ти брани

Ђе си био

Кад те нема

Ни у заједничком злочиначком подухвату

Свакога неко прошпија

За тридес сребрњака

И то на одложено

Само тебе заобиђоше

Куку браћо

Суде у одсуству

Апсе и насумично

Али ти си себе склонио

Да им се не омакне

Ни чакљом да те закаче

Леле људи

Мислио сам да ћу ја тамо бити

Ако буде ико

А испаде да само мене нема

Збогом срећо

До скоро сам се надао

Да ће се сажалити

Док још има времена

И на крају ме склептати

И испоручити

Макар грешком

Да ћу отићи на небо

Авионом преко Хага

Ваљда заслужујем

Да ме уброје барем у Србе

Да ме бар вежу

И везана сликају

Имао бих успомену

И ту слику увеличао

И урамио

И сину оставио

Али остах

И без слике

И без рама

И без успомене

Сина имам

А не требам му

Испадох нула

Нула округла

Него и нула је нешто

Не нешто него нешто повеличко

А ја сам испод нуле

Нула прекрижена

Ни дана на робији

У овом ропству

Цио вијек проведох на слободи

Венем за Хагом

И иностраним искуством

Оћу и ја тамо

Да видим мало свијета

С ону страну браве

Да се сретнем с образом

И браћом по оружју

Из покојне отаџбине

Па ђе они ту и ја

Док нас мотика не раздвоји

Свак је невин

Док се не докаже да је Србин

Све бих дао

Да се дочепам Шевенингена

И крова над главом

Да шкљоцне за мном

Једна од оних петнаест славних брава

Макар она нечујна

Па тај час да цркнем

Да се и ја упишем међу људе

Да и мене неко упита

Је ли ми све потаман

Имам ли каквих замјерки

На смјештај и услове

Као да је ико мој имао боље

Да се и ја једном пожалим на храну

Као да ми је ико икад икакву приносио

Али и да ме пуште у затвор

Да се некако прокрадем

И уплекам иза решетака

И измољкам да ме осуде

Не вјерујем да би ме одрапили

Више од десет петнаест година

Двадес у врх главе

И да још коју искамчим

Због непоштовања суда

Куд ћу кад изађем

Занемарен и изневажен

Горе него да ме ослободе

Моји парњаци

Добијају по сто година

По сто педесет година

Срећнији и доживотну робију

Ако се не жале

Не једну него по три четири

Умиру државном смрћу

Враћају се у чамовим доламама

Данас злочинци сјутра свеци

А ја у оволикој безљудици

Живим на леденоме упрету

Окинутог образа

Ферсана носа

Спарушеног срца

Смежуране душе

И подмотаног репа

На смрзнутом пепелу

Прибирам опрње уза се

Никуд не излазим

Нит имам ђе

А и да имам не бих излазио

Да ме ко види

И одмах помисли

Да ме не би гледао

Да сам ишта ваљао

А да је икакве штете

Не бих се главе наносио.