понедељак, 03. март 2014.

НА ТЕМЕЉУ ОТАЏБИНЕ Слово Матије Бећковића на Немањином граду у Подгорици 1. марта 2014. године









НА ТЕМЕЉУ ОТАЏБИНЕ

Само  век нас дели од прославе миленијума Светог Симеона Немање; хиљаду година како живи и побеђује - отац нашег православља, државе и слободе, отац –оца  српске цркве, отац и син и  брат Светог Саве.
Немања је симбол нашег трајања, славе и страдања, борења и мирења, први који нас је научио како се опстаје и побеђује.Он нам је  издао забрану брбљања  и дао идеју о  светињи тишине, ћутања и тиховања.Он је доказ да најдуже траје оно што не престајемо да замишљамо, као што су његов лик његов глас, његово време.
Вршећи дужност непрекршиву славећи рођење и завештање Светог Симеона Мироточца у његовом родном граду- прослављамо Онога  који је њега прославио, јединог Оца који није син.
Браћо и сестре,
Наше куће су увек прве гореле.Али  гореле су с крова, а темељ је опстајао, па су са  кућишта, темеља и темељишта, поново подизане.И наша општа кућа горела је и гори увек с крова, али темељ стоји и не гори и са њега поново васкрсава.Зато је темељ важнији и светији од куће.
Ево нас на темељу наше отаџбине и наше опште куће!
Међу камењем Црне Горе нема ни једног који није  спомен камен, посвећен и свет, али сви они уступају првенство камењу Немањиног града одакле су претемељени камени темељци свему што је наш народ створио и ствара.И ми се и  данас можемо уверити у истинитост предања да је камен задржао људски мирис, а у наше време можда чак и више него људи. Веровало се и да је камен крхотина неба; да камен расте и рађа; да је Христос рођен из камена; да се камен преобразио у хлеб; да ће камен који одбацише градитељи постати камен угаони и заглавни; да се  се храмови граде од необрађеног камена  кога глијета скрнаве.И да у то више не верује нико верујемо ми као живо камење, и да тако није ни за кога, тако је за нас, и нигде снажније него на овом месту, и никад очигледније него данас када  је и највеће невернике  у то уверио Саборни храм у Подгорици као најновији доказ  да је Христос необорив камен.
Свети Сава је збирно име а Немањићи заједничко презиме српског народа. Како каже песник- Немањићи сви смо постанули /Од немања тврђег града нема.
Немање је сво наше имање
Немање је наше послушање
Немање је наше искушање
Немање је наше подвизање
Немање је наше постризање
Немање је наше ревновање
Немање је наше покајање
Немање је наше завештање
Немање је наше благостање
Немање је с Христом братовање!
Немањина и Његошева годишњица нису се поклопиле случајно, а још мање случајно - прошле готово нечујно.
Скоро па да  нико од данашњих српских  народних првака  није изговорио њихова имена, а камо ли повезао оснивача српске државе и највећег српског песника, првог канонизованог и последњег оглашеног светитеља српске цркве. А одувек су били повезани и нераздвојни Немања и камен, Камен II Каменовић и глас каменштака
 „Очи моје задивио је овај човек узрастом веома висок а изгледом наочит“ како је савременик описиво  Немању, пустиниожитеља Атонског, не слутећи да истовремено верно описује и Пустињака цетињског, који ће се родити седам векова доцније.
Као што ће у Саборном храму у Подгорици, васкрснути  и Свети Симеон и Свети Петар II  и сво Цар Немање благо и све његове задужбине.
Суочена са највећим датумима наше историје, вере и културе држава је остала без речи.
Да би се избегло робовање прошлости, очиглeдно је тражена нека отворена форма, да се те годишњице не прећуте, али није нађена никаква. Могли се све обавити на скајпу или блогу, да се људи  не срећу, препознају и окупљају, братиме, грле и љубе без разлога, али је заказала и виртуелна сфера. 
На другој страни, нећемо се огрешити о истину ако   кажемо и обрнуто. Није их споменуо нико –сем свако; а њихове велике годишњице нису обележене  нигде - сем свуда и на сваком кораку где год има српског народа. Званично и формално нису, а незванично и неформално јесу. И Немање и Његоша  било колико и наше вере и  памћења, инвенције и маште, енергије и идеја. Државе којих нема имале су важнија и паметнија посла, а многи држављани  чекали су да им неко важан и велики одобри и нареди шта да славе и памте.
Свети рођендан Светог Симеона и Светог Његоша прославили смо онако како смо до скора славили крсну славу. Сви су знали кад им је и која им је слава , али је славио само онај ко је веровао. Ко није веровао, изговарао се да се то не сме и препоручивао се поштујући забрану које је  било за оне који су окретали лице од свог свеца.
Онако како је некад Његош на Цетињу прогласио за свеца свог стрица Петра I тако је Његоша прогласио светитељем Митрополит Црногорски Амфилохије. Као што се  по доскорашњем правопису реч свети писала под знацима навода тако и Светог Његоша држе под знацима навода данашњи поштоваоци истог правописа.
И Немању и Његоша оптужују за геноцид. Мада многи тврде да Његош није Србин у Хагу кажу да јесте. Као најдубљи дух није Србин, а као највећи злодух јесте.
Руку на срце, ни Свети Симеон ни Свети Петар II  Петровић Његош нису се најбоље сналазили после смрти зато су и посмртно страдали и страдају до данашњег дана.Тешко је побројати грехове које су починили уплићући се у актуелне догађаје. Данас су можда најспорнији њихови ставови о Косову од којих  не одустају затварајући очи и окрећући главе од стварности и прилика у којима живимо.
Андрић је написао да само треба стати иза оног што имаш и ту остати. Његош је рекао оно што је имао да каже и ми не морамо да говоримо ништа друго сем да то научимо напамет и понављамо давно речено.То је наш памјатник и коме је до памћења има шта да памти,

Весели се праху Немањића
Немањеића и Хребљановића
Сад пропојте Високи дечани
И лијепа лавро Студенице
Земљи српској ново лице дајете!

Срећан празник!


(Слово Матије Бећковића  на Немањином граду у Подгорици 1. марта 2014. године)




Нема коментара:

Постави коментар