субота, 05. мај 2012.

Лелек мене




Лелек мене

Боже драги, немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!

Никад није било једне главе
Да је могла јаче заманути,
Нит ће икад биши љуцке душе
Да ће моћи дубље заумити,
Покренути велику посијеч,
Себе и свој народ изустити
И ту ријеч да може покрити
Одржати и окријепити!

Само челник има шта да каже,
Онда када све тек треба рећи,
Српокрилим, првим ријечима,
Прволиком невином првином,
На наречју љепшем од живота,
На коме је Господ свијет стваро.
Док немаше другога језика
На коме је то боље речено!

Шта ће ново ако имаш старо
Прије себе и нас написано,
Које ти је свак напамет знао,
Па се можеш придружит прецима
Исте пјесме истим ријечима
И сузама на истим мјестима!
Коме треба каква друга књига
Тај и није из овог народа!

Ко је једно а сада је друго
Нико не зна шта ли ће још бити
И своје је мртве погубио!
Куд с Његошем послије Његоша?
Да онако није загрмио
Могли бисмо муцат испочетка!

И нијесмо амо убјежали
Да живимо ни да останемо.
Није нама гроб земље — имање.
Толико смо с обуће отрли.
Њесу нам грсти прље — њиве
Ђе не може родити ни ручка.
Толико смо о врату носили
Да на своје мртве усипамо.
Толико смо под нокте имали
Кад у овај утек ускочисмо
Уским путем с великим бременом
Да својијем језиком зборимо!

Није нама тор репова — живо,
Нити кото качамака — жито,
Сламка сламе и струк траве — пића,
Конак дрва — дрвљаник и гора,
А навиљак држгоре — мрчава!
Камен у дом — начин и мобиље,
Дивокоза — мал, рогато благо,
Кош — житница, крошња — окутњица,
Капа зрна — фрут, род и година!

Није за нас бољиглава — цвијет,
Суза воде — извор, цурак — поток,
Подланица — поље, плеће — вјера,
Стега — закон, гудуре — слобода,
Права рука — највећа вјештина,
А оружје — пчеле и камење!
Прамен магле — небо, пут — стопаник,
Двије сабље — војска и род народ,
А педесет крша — отаџбина!

А камоли да је пут — путеви,
Вјера — вјере, а народ — народи,
Вода — воде, а цвијет — цвијеће!
Све је у њој једно и једито,
Једнопоно, цијелац, унина,
Препунано смоле и натоке.
Ту множине никад није било!..
Нијесу нам њедра шљива — воће,
Низ јагода, ћуба с трешње — стима,
У Котор их на комад продаје.
Ни постеља — обојак на уво
Прије но те гранама покрију.
Нит је наше јело — цркавица,
Дивљи шипак за славу начињеш.
Ђеца једу о глади зидове,
Млади камен и квасне литице.
Наша мука ваља за причешћа.
Нити су нам међаши — границе,
Чију сваку стопу с јсдне стопе
Дужим прутом можеш одбранити.
Шта ће међе када нема земље
Но дубимо да нас више стане
И сандуке усправно спуштамо!

Нијесу нам катуни — градови,
Ни шанчеви — куле и дворови,
Ни мишаре и мегаре — куће!
Нијесмо се за ово рађали,
Ни живјели, нити умирали,
Ни гинули да би сачували
Што нам нико не би ни узео!

Како ли су људи двобојаши
На пушнице спали поземљуше?
Откуд витез да виси о гори
Ђе се росом са лишћа умива,
А кошуљу на мравињак држи
Да се тако од вашију брани?
Људурина у скит без прозора?
Горостасник у потлеушицу?
Гороломник у трулој утврди
Ђе му киша пада у кашику?
Поглавари у дубирозима
У малени бивак ко лобања
Да би сваки мого упртити!

Какви су то кућићи без кућа,
Дивногорци, племићи, властела
Што још није куће начињела
А није им ни једна довољна!

Богатство је наше неђе друго
И чека нас кад се поврнемо.
Мјесто ствари — носимо утвари.
Што имамо — то нам је за пута.
Ође ће се рађамо и мремо
Ту смо само од данас до сјутра
Ево пешес стотина година
Вазда спремни да се поврнемо!

Турчин оде окле је и дошо
Па на својој земљи сада клања.
Њин Падиша мртав кући дође,
А наш Царе из гроба не уста.
Не одосмо намо ни онамо,
Полумјесец више нас остаде.
Крст на Небу никад не изгрија.
Остадосмо у збјег без Турака.
Пећине нам постадоше куће.

Сад је наша домовина свуда,
А коме је свуда — он је нема.
Шта ли може бити жалосније
Од изгнаног војника и краља?
Ђенерал је сличан посилноме,
Ко је који само они знају.
У њихова права и чинове
Једино се они разумију.
Само они којим наређују
Знају шта се одиграло с њима.
А што дуже живе изагнани
Све су гори и неприроднији
И све их је теже објаснити.

Бродоломник на пусту острву
С навикама прије бродолома.
Са оружјем из оних времена,
С чиновима поражених војни
Са потпором срушених престола,
Са заплећем несталих држава
И правима из бивших закона.
Под заклетвом Цару кога нема.
С траговима велике несреће
Која их је овамо довела.
С захтјевима, ставом и надама
Као да се ништа није збило.
Ту чекају на обнову Царства
И заузму пријашње столице.
Ко царевић у просјачке рите
Што упорно тврди да је царев,
А сви му се смију и спрдају.
Што се више љути и заклиње
Све му мање и теже вјерују.
Тога двора више ниђе нема,
Неки кажу — није га ни било,
А сви знају да га неће бити.
Сваки други крај је погинуо!
Он једини за то није чуо!

Вријеме је понајдубља вода.
Најгоре се онај утопио
Ко у његов котловар потоне.
Вртивода та кога насвоји
Задовијек неће изронити.
Кад изрони — грдан га израња
Вас га свијет прстом показује,
Ко пепео минулих времена,
Као слику некадашњих људи,
Ко остатке несталих свјетова,
Ко привиде и живе мртваце.
 -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -

Нико није оно што је био.
Најгоре су прошли Црногорци.
Црногорци — само Црногорци,
А с том струком више посла нема.
Поносни су јер су Црногорци
То се рађа, не зарађује се!
Доста им је што су Црногорци
То се чува, а не постаје се!

Све што бива шта је при ономе
Што је некад бивало и било?
Што је било ко да није било,
Камо среће да није ни било!

Нити има новога живота,
Нит се може завршити стари.
Нити може постат нити престат,
Ни да буде нити да не буде,
Она не зна ни ко је ни шта је,
Постоји ли ил је вјеровање?

Срећни сине од несрећне мајке,
На несрећи општој ко се срећи,
На раскућу ко кућу окући,
Никада му неће бити срећна,
Да је срећна била би чија је!

Ко пристане да је роб и слуга
Никад добра слуга неће бити.
Свако ће јој неку ману наћи.
Кад се лиши вјере сиротиња,
Одрекла се онога што има
И постала пука сиротиња!
Онда јој се лако одрећ свега
И за мале паре све продати.
Од свега јој само преостане
Нешто мало подуже цријево
Од голците глади издужено!

Да је неко други ко ми што смо
Ко би му се од нас слађе смијо?
Ко ли би га више презирао?
Ко би боље то од нас умио?
Замислити себе не можемо
Као оне с којим се спрдамо,
А више им но себи сличемо!
Да је ико што и ми чинио
Само ми му не би опростили!
Боже, да смо иоткога јачи
Били би му највиши крвници!

Прво бјеху људи и јунаци,
Па синови људи и јунака,
Па унуци
И бијеле челе,
Па све даље
И даље
И горе
Од негдање славе и јунака!

Бјеше храбра,
Слободе иштућа,
Непокорна,
Витешка
Па Черна,
На крају је постанула црна,
А црна је јер је саждевена!

Црна црна црна
Гора гора
Црна гора
Све црња и гора
Док постаде црна, Црна Гора!

Црна Гора —
Да нема куд црња,
Црна Гора —
Да не може гора!

Да нас не би, свијет не би знао
Да постоје горди конобари,
Подворници с хајдучким брцима,
Подајници с чонтом међу очи,
Превјерице с коротним капама,
Преливоде с дигнутим главама,
Подрепнице усавардачене,
Поносници постељоиздавци,
Планинштаци смрштени ласкавци,
Подложници гласни јапајајци,
Поткожници с крупнијем грлима,
Празнозбори немаништеници,
Крбурани с глатким ријечима,
Придворице које подмигују,
Испршени кицоши што просе,
Обретници и покајаници,
Једноумци и задуженици,
Букалице тморе ћаскалице,
Набурена космата цуњала,
Издајници у народној ношњи,
Нејакима не дају преда се,
Пред јакима са главом пода се,
Мрдочели припузни подљуди,
Кезизуба небраћа, одљуди,
Уз гусле ће молбу поднијети,
Двострук оро ко чочек играти,
Ђецу вјешат а власт поштивати,
Молећи се Богу дволичити,
Лелечући нешто шићарити!

Сва је наша прича допричана.
Никаквога продужетка нема.
Нит се може нов почетак наћи,
Нит је ваља препричат друкчије.

Задовијек са њом је свршено.
Преци за нас немају завјета.
Њихово се домислит не може.
Са нама је њима угашено.

Они су нам одиста очеви
Ми нијесмо њихови синови,
Постали смо као луда ђеца
Свак нам може бит отац и вођа.

Да нас има —
Као што нас нема,
Да можемо —
Ко што не можемо,
Да хоћемо —
Као што нећемо,
Да све није —
Онако како је,
Да је дао Бог —
Као што није,
Па да јесмо —
Као што нијесмо,
И да није било —
Као што је —
И да оће бити —
Ко што неће,
Тако би се наново родили,
Име и црн образ осветлали!




Нема коментара:

Постави коментар