Последње питање

Последње питање 

Од памтивекова до дан - данас

Нека је беда падала на нас

Где је крај издавања и продавања

Беше питање свих питања

Ал да је куцнуо и Судњи час

Схватисмо тек онда кад сви углас

Завапијасмо: "Пошто смо данас?"

Матија Бећковић

Матија Бећковић  

Матија Бећковић — суза или мина

Пут што себе прави или воз без шина 

Носи ли он бомбу место главе

Дави ли он речи или њега даве 

Носи ли он рупу место срца

Или као дављеник у свом срцу грца 

Је ли он санта леда откинута

Или звер што на њој завија и лута 

Је ли он гром у ланце везан као штене

Или хладна ватра у грудима стене 

Носи ли замрзле муње у рукама

Хоће ли он бити слабић на мукама 

Сме ли он да стане на трг и јауче

Док светови у њега сав свој бес изруче 

Као гвоздена завеса он ће да се сруши

У властиту ватру у властитој души 

Баш је њега брига бар је њему лако

Све је оживело чега се дотако.

Два света

Два света 

И ускоро ћемо, тај дан доћи мора,

упутити молбе управи затвора — 

да нас лише страха, слободе и зиме

и на робију тешку да нас приме! 

А кад нас у ланце баце и повежу,

нека свет изгуби срамну равнотежу! 

И од два света што свет овај чине,

нек свет робијаша буде свет већине! 

А чувари нек нас, из страха, ил срама,

једне ноћи моле да буду са нама!

Сонет

Сонет

Орфеју горки гори твоја фрула

Покреће пределе пепела и пића

У седам рупа гроб седам влашића

Свира кроз уштап славу мог расула. 

Врт црног цвећа под пепелом цвета

Жестока устока тамни југ испира

У туђини туги гроб мог оца свира

У заразне траве иза целог света 

О боже ме вечерас у пољу

Када одсвира моју горку бољу

И пепео ме испуни до лица 

Погодио метак луталица

Што од искона без звука и пута

За неким челом по Србији лута 

1959

Кад бих знао да бих се поносно држао

Кад бих знао да бих се поносно држао  

Кад бих знао да бих се поносно држао

На робијама и пред судовима

Жарио бих, палио, и све издржао

И свему се одупро голим удовима! 

Кад бих знао да бих сто испод стопала

Сам ћушнуо и сам омчу измакао:

Вечности би се моја душа докопала

И мој џелат би за мном заплакао! 

Ал' бојим се да бих почео да молим

Да плачем, клечим и све да издајем,

Да бих сачувао само живот голи,

На све да пљунем, на све да пристајем!

Цетиње

Цетиње 

Ја имам једну представу детињу

Да сам живео некад на Цетињу. 

Памтим свако лице што сам тамо срео

И гроб коме сам се у ведри дан пео. 

И свако јутро чим бих прогледао

Прво бих томе гробу погледао. 

Али као да више нема ни Цетиња,

Нити има мене, ни мојих светиња. 

 (Па више немам куда ни кренути,

Нити имам к чему главу окренути.)  

Као да су среће и несреће моје

Везане за места која не постоје. 

И као да се сав мој живот збио

У граду у коме никад нисам био.

Страх

Страх 

Убићу те на спавању

Па ћу знати

Ђе ми ноћиваш 

Смаћи ћу те својом руком

Да не бољоглавим

Јеси ли ми жив

Да те није ко убио 

Удавићу те у постељи

Да знам више једном

Ђе си законачио

Јеси ли гладан

И јеси ли сам

Има ли ти ко додати чашу воде

Ако си ми болестан 

Узећу ти живот

Да знам да те нема

Да пребринем и ту бригу

И будем мирна барем с твоје стране 

Па кад одем доље

Знаћу да сам с тобом.